MULTIVERZUM

Struktura za moju fizičku sekvencu:

– Nivo I Tegmarkovog multiverzuma
– Toroidalni univerzum

– Nivo II Tegmarkovog multiverzuma

– Nivo III Tegmarkovog multiverzuma
– Mnogi-svetovi
– Bezvremenska fizika

– Nivo IV Tegmarkovog multiverzuma
– Ultimativni ansambl
– E8 Teorija
– Apsolutna beskonačnost

Barbur i Tegmark u deset dimenzija

Fizičar Julian Barbour kaže: “Po mom mišljenju o univerzumu, to je kao ogromna kolekcija snimaka koji su neizmerno, bogato strukturirani. Oni nisu u bilo kakvoj komunikaciji jedni sa drugima, oni su svetovi za sebe. … U nekom veoma dubokom smislu, univerzum, kvantni univerzum, je statičan. Ništa se ne menja.” Ono što dr. Barbour ovde prenosi je da je naš 3D univerzum kao džinovska flipbook animacija, i iako nam se čini da je naša posmatrana stvarnost kontinuirana, svaki od tih “snimaka” na koje se odnosi predstavlja okvir 3D prostora bez vremena. Svaki od tih okvira je definisan brzinom svetlosti i Plankovom konstantom, što je najmanja moguća udaljenost koja se može posmatrati, i najmanje moguće trajanje koje naša stvarnost može imati pre nego što reči kao što su “udaljenost” i “trajanje” izgube svoje značenje. Dakle, jedini način da se promena dogodi jeste da se te “snimke” povežu i pogledaju iz četvrte dimenzije, jedan Plankov okvir za drugim.

Postoji i drugi problem sa načinom na koji ljudi razmišljaju o trećoj dimenziji: tako je lako zaboraviti da je potrebno vreme da svetlost putuje do naših očiju. Dakle, čak i ako pogledamo svoje ruke, već je postojalo malo kašnjenje za vreme koje je bilo potrebno da se svetlosni zraci odbiju od naših ruku i stignu do naših mrežnjača. Ako pokušavamo da zamislimo treću dimenziju, onda, kao prostor bez vremena, već zamišljamo nešto što se ne može videti! O tome je lakše razmišljati kada se krećemo na ogromne udaljenosti obližnjih zvezda – ako gledam na noćnom nebu zvezdu koja je udaljena deset svetlosnih godina, gledam kako je ta zvezda izgledala pre deset godina. Ne gledam u svemir, gledam u prostor-vreme. A odmah pored te zvezde mogla bi biti drugačija koja je udaljena dvadeset svetlosnih godina. Tamo su te dve zvezde, naizgled jedna pored druge, a ipak kada gledam u jednu gledam deset godina u prošlost, a kada gledam u drugu, gledam dvadeset godina u prošlost.

Zar nije neverovatno razmišljati o tome kako se sve različite udaljenosti galaksija, zvezda, planeta i satelita koje možemo videti kroz teleskop stapaju zajedno u viziju ne 3D prostora, već 4D prostor-vremena? I iako je u mnogo manjem obimu, isto važi i ako pogledamo svoje ruke, a zatim pogledamo neki drugi objekat koji je dalje – iako nam mozak govori da gledamo u 3D svet, vreme koje je potrebno da svetlost dopre do naših očiju od bilo kog određenog objekta biće definisano koliko je taj objekat udaljen od našeg oka, i ono što vidimo u bilo kom određenom trenutku je zapravo mešavina tih sitnih kašnjenja, snimak 4D prostor-vremena.

Sledeći put kada vam neko kaže da prva i druga dimenzija ne postoje jer je nešto bez dubine nemoguće, razmislite o tome kako treća dimenzija ima isti problem – u našim mislima možemo da vizualizujemo objekte koji su konstruisani od dužine, širine i dubine, ali ih zapravo ne možemo videti našim očima osim ako nemaju trajanje unutar 4D prostor-vremena. Da li to znači da treća dimenzija ne postoji? Naravno da ne! Ali ti 3D “snimci” prostora bez vremena su mnogo čudniji nego što bi nam naša intuicija mogla reći – jer unutar svakog od tih snimaka leži potencijal za kvantnu isprepletenost koja se može pojaviti na bilo kojoj udaljenosti preko univerzuma. Zapamtite – te veze i superpozicije nisu samo brže od svetlosti, one su trenutne: kao što kaže Julian Barbour, “okvir” kvantnog univerzuma postoji na mestu gde vreme ne postoji. I ako nam se ta ideja čini nezamislivo čudnom, možda je to zato što nam je tako lako zaboraviti da smo ti i ja zaista deo nečeg većeg od treće dimenzije.

Tegmark

Nivo I: Izvan našeg kosmološkog horizonta

Kosmološki horizont je ono što možemo videti sa Zemlje, do kosmičke mikrotalasne pozadine. Maks Tegmark procenjuje da, u okviru multiverzuma nivoa I, identičan volumen našem treba da bude oko 10 ^ 10 ^ 115 metara od nas. Možda Tegmarkovo strogo ravno prostor-vreme, bez dodatnih dimenzija, ograničava njegovo gledište na ovaj način. Drugi način razmišljanja o tome je da naša 5-dimenzionalna hipersfera (ili torus) ima obim od 10^10^115 metara, što znači da, ako putujemo tu udaljenost u određenom pravcu, stigli bismo nazad na Zemlju.

Nivo II: Univerzumi sa različitim fizičkim konstantama

U ovoj verziji, multiverzum kao celina se proteže i nastaviće to da radi zauvek, ali neki regioni prostora prestaju da se istežu i formiraju različite mehuriće, poput džepova gasa u vekni hleba koji raste. Takvi mehurići su embrionalni multiverzumi nivoa I. Ovo se takođe naziva multiverzum pejzaž, i nalazi se u sedmoj dimenziji i iznad, u zavisnosti od konteksta diskusije.

Nivo III: Tumačenje kvantne mehanike u mnogim svetovima

Teorija Univerzalne talasne funkcije Hugha Everetta III, poznatija kao Tumačenje mnogih svetova, govori nam da posmatranje uzrokuje da se izabere jedan univerzum od mnogih, ali ostali nastavljaju dalje, jednako stvarni kao i onaj u kojem se nalazimo. Svi različiti “svetovi” stvoreni “podelama” u multiverzumu III nivoa sa istim fizičkim konstantama mogu se naći u nekom Hubble volumenu u multiverzumu nivoa I. Tegmark piše da “Jedina razlika između nivoa I i nivoa III je gde vaši dvojnici borave. Na Nivou I žive negde drugde u dobrom starom trodimenzionalnom prostoru. Na nivou III žive na drugoj kvantnoj grani u beskonačno dimenzionalnom Hilbertovom prostoru. ” Slično tome, svi univerzumi sa mehurićima II nivoa sa različitim fizičkim konstantama mogu se naći kao “svetovi” stvoreni “pocepima” u trenutku spontanog prekida simetrije u multiverzumu nivoa III.

Ovi “drugi” univerzumi koji su rezultat različitih fizičkih konstanti nalaze se na različitim pozicijama unutar multiverzuma, pejzaža sedme i osme dimenzije, i da nakon što je stigao na bilo koju određenu lokaciju unutar tog pejzaža, postoji potencijal da postoji talasna funkcija mogućih stanja (drugim rečima, skup paralelnih univerzuma za rezultirajući univerzum) unutar prve do šeste dimenzije.

Nivo IV: Ultimativni ansambl

Ovaj nivo smatra jednako stvarnim sve univerzume koji se mogu opisati različitim matematičkim strukturama. Ovo ne uključuje različite niskoenergetske fizičke zakone koji nisu iz našeg vidljivog univerzuma. Tegmark piše da je “apstraktna matematika toliko opšta da je svaka teorija svega koja se može definisati u čisto formalnim terminima (nezavisno od nejasne ljudske terminologije) takođe matematička struktura. Na primer, TOE koji uključuje skup različitih tipova entiteta (označenih rečima, recimo) i odnosa između njih (označenih dodatnim rečima) nije ništa drugo nego ono što matematičari nazivaju skup-teorijski model, i generalno se može naći formalni sistem koji je model. ” On tvrdi da ovo “podrazumeva da se svaka zamisliva teorija paralelnog univerzuma može opisati na nivou IV” i “obuhvata sve ostale ansamble, stoga donosi zatvaranje hijerarhije multiverzuma, i ne može postojati recimo nivo V.”

“Ultimate Ensemble” svakako funkcioniše kao opis desete dimenzije, a ja sam govorio da je bolje da se ovaj sveobuhvatni koncept ne zove multiverzum, već Omniverse. To pomaže da se u našim umovima odvoji od paralelnih univerzumskih verzija našeg sopstvenog univerzuma (Tegmarkov nivo I, koji sam takođe nazvao “faznim prostorom” našeg univerzuma), i multiverzuma, pejzaž mogućih univerzuma (Tegmarkov nivo II i / ili III). Povrh toga sam dodao devetu dimenziju, koja obuhvata dimenzije ispod, ali se kreće dalje od bilo kakvih fizičkih izraza i samo u obrasce informacija, i do tada dolazimo do onoga što Tegmark naziva Nivo IV. Omniverzum, dakle, postaje ili deveta dimenzija u svojoj celini, ili deseta dimenzija u svom neprimećenom stanju: jedna “tačka” koja predstavlja krajnji ansambl svih mogućih obrazaca i oblika, spremna da bude stvorena kroz razbijanje simetrije da bi nas prelila nazad u stvarnost dimenzija ispod.

Subatomske čestice, fraktali, život, svest i naš posmatrani univerzum su sve strukture koje su rezultat ovih osnovnih obrazaca koji se nalaze na tom mestu gde je razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti besmislena. Naša sopstvena posmatrana stvarnost se stvara u petoj dimenziji, tako da sve izvan toga postaje deo liste “ne možete stići odavde”, osim ako jednog dana ne budemo mogli da se krećemo unutar tih dodatnih dimenzija iza pete. I kako se približavamo deset, sada počinjemo da se udaljavamo od realne strane jednačine i više ka informacionoj strani.

Barbur i Tegmark

Ako je univerzum imao najmanju količinu entropije na svom početku, a Šredinger je opisao život kao jedinstveni proces koji stvara “negativnu entropiju”, da li to znači da je u izvesnom smislu mislio da je univerzum bio najživlji na svom početku? Izvanredan uvid Gevina Đorbrana, u svojoj knjizi Sve zauvek, bio je da se ne krećemo od niske entropije do visoke entropije sa našom strelicom vremena: umesto toga prelazimo iz visokog reda grupisanja u red visoke simetrije. Sviđa mi se ovo jer omogućava način da se zamisli univerzalna kreativna sila koja se izražava kroz svetsku liniju univerzuma, i koja ima smisla kada posmatramo naš univerzum kao jedan skup podataka iz bezvremenske perspektive. Sa naše tačke gledišta, dakle, i vreme i anti-vreme predstavljaju istu stvar: prirodni povratak u ravnotežu. Na kraju krajeva, naš univerzum ili bilo koji drugi proizilazi iz razbijanja simetrije, a “izvan” ovog sistema je povratak u osnovno tkivo stvarnosti: neprimećena deseta dimenzija, Ultimativni ansambl, Teilhardova Omega tačka, Godelijanska “izvan sistema”, računarske podloge iza digitalne fizike ili Tegmarkove hipoteze o matematičkom univerzumu, krajnje prosvetljenje, ili Omniverse. I to je ono što vizualizujemo sa svakom pojedinom dimenzijom u ovom projektu – kako možemo da sagledamo bilo koju dimenziju “spolja” same sebe, iz najistinitije perspektive, a to je bezvremenost? Video za Imagining the Ninth Dimension pruža jedan način razmišljanja o tome – pokazuje kako svaka dimenzija, percipirana u celini kao jedna bezvremenska tačka, postaje tačka na površini konačne ali neograničene hipersfere u sledećoj dimenziji. Fizičar i autor Frank Vilczek nedavno je izneo dva rada koji dodaju veoma zanimljiv spin na ovu ideju ekstradimenzionalnih obrazaca koji se nalaze u bezvremenskoj celini. Vilczek predlaže da baš kao što postoje prirodno pojavljuju kristalne strukture u trećoj dimenziji, ovaj isti efekat može da se dešava u okviru onoga što on naziva “Vremenskim kristalima”, kao i. Da li fraza kao što su Vremenski kristali zvuči kao naučna fantastika? Možete se kladiti da jeste, ali Frenk Vilček je fizičar dobitnik Nobelove nagrade, tako da bi trebalo da ozbiljno pogledamo ovu kreativnu novu ideju.