( AI) se odnosi na uređaj (ili program) koji opaža i reaguje na svoje okruženje i na taj način je “inteligentni agent”. Istorija oblasti istraživanja AI je u velikoj meri jedan od velikih snova, hipe, i neuspeh da se izgradi “jake AI” (veštački umovi više opšte sposobnosti) zamišljen da je moguće kroz istoriju elektronskog računara. Na kraju, istraživanje i razvoj se preusmerio na mnogo praktičnije i ostvarive ciljeve proizvodnje sistema od kojih svaki ima ili može da nauči neku specifičnu veštinu sa stručnošću, analizirajući podatke za klasifikaciju objekata, da bi robotska oprema navigirala, da bi donosila strateške odluke u okviru određene “igre” (npr. Šah) ili situacije, itd.
Starije AI ambicije su često bile prilično antropocentrični, npr. težnja za veštačkim mozgom koji može zameniti ljudski organ. Antropocentrično razmišljanje takođe leži u osnovi starog Turingovog testa koji je predložio Alan Turing za procenu uređaja kao inteligentnog: (otprilike) Ako se razgovor sa uređajem ne može razlikovati od sličnog razgovora sa ljudskim bićem onda se uređaj može nazvati inteligentnim. Takav test se zasniva na odgovoru publike na predstavu, slično kao što publika može da reaguje na scenskog mađioničara, i kao takav testira pronicljivost publike više nego uređaj.
Strong A.i (Jaka Vestacka Inteligencija)
Veštačka opšta inteligencija (AGI), koja se naziva i jaka AI, [1] [2] je hipotetički tip veštačke inteligencije koja ne bi bila ograničena na određeni zadatak (za razliku od trenutne AI, koja se naziva specijalizovana ili “slaba”), već bi radije posedovala opštu sposobnost razmišljanja, učenja i poboljšanja slično kao organski um (mada ne mora nužno da radi kao organski mozak). Razlikuje se od kolekcije specijalizovanih slabih AI, što je ono što npr. Amazon Aleka i Siri su; možete uključiti onoliko takvih specijalizovanih alata koliko želite u paketu, analogno delovima švajcarskog noža, a da to ne rezultira sposobnošću da se razviju novi alati na samoupravljen način u nastajanju.
AGI ideja o “punom veštačkom umu” (i često neka vrsta veštačkog tela koje ga prati) je osnova transhumanizma i singularnosti . Takođe se obično prikazuje u naučnoj fantastici na različite načine. Bez toga, niti čudesne stvari koje transhumanisti često očekuju da će se dogoditi u budućnosti neće biti moguće, niti će biti moguće zastrašujuće kibernetičke pobune (ustanci robota i scenariji sudnjeg dana AI) na koje ponekad upozoravaju i mnogi naučno-fantastični radovi uključuju.
Uprkos ogromnim količinama novca, istraživanja i širokog spektra specijalizovanih ili “slabih” AI proizvoda koji su stvoreni, opšta veštačka inteligencija – osećajni računar, sposoban za inicijativu i besprekornu ljudsku interakciju – tek treba da se ostvari. (Neki tvrde da bi osećajni računar mogao biti prikladnije nazvan veštačkim svest od veštačke inteligencije.)
Džon Searle je predložio svoj “kineske sobe ” misaoni eksperiment da pokaže da kompjuterski program samo meša simbole u skladu sa jednostavnim pravilima sintakse, ali program ne dobija semantičko shvatanje onoga što simboli zaista znače. [3] Zagovornici “jake AI”, koji veruju da svest može postojati u čisto algoritamskom procesu, izneli su različite kritike Searleovog argumenta.
Kritika Huberta Dreifusa istraživanja veštačke inteligencije bila je posebno trajna. [4] [5] Međutim, to ne eksplicitno negira mogućnost jake AI, ona samo tvrdi da su osnovne pretpostavke AI istraživača su ili neosnovane ili pogrešno. Budući da se Drejfusova kritika oslanja na filozofe kao što su Hajdeger i Merlo-Ponti, ona je u velikoj meri ignorisana (i ismevana) u vreme njenog dolaska. Međutim, kako fantastična predviđanja ranih istraživača AI neprestano nisu uspela da se ostvare (što je uključivalo rešenje za sve filozofske probleme), njegova kritika je u velikoj meri opravdana, pa čak i uključena u moderna istraživanja AI.
TRANSHUMANISTICKI SNOVI
Snovi o zameni ljudskog mozga, sa uređajem jednakim ili većim kapacitetom od njega, su centralni za transhumanizam , obeležje naučne fantastike, i dugo su pratili ideje jake AI. Slično kao i jaka AI uopšte, takva stvar može ili ne mora biti moguća sa budućom tehnologijom, idući po onome što je danas poznato. Ovo je u suprotnosti sa funkcijama odvojenim od potrebe za jakom AI, npr. protetskim udovima i implantatima koji se odnose na senzornu obradu, gde se zna da su neki tipovi mogući ili čak u upotrebi od strane ljudi.
Mozak i spoznaja trenutno nisu dobro shvaćeni, a skala računanja za veštački mozak je nepoznata. Potrošnja energije računara, međutim, dovodi do spekulacija da bi za veštački mozak, to bi morao da bude redovi veličine veći od svog biološkog ekvivalenta. Ljudski mozak troši oko 20 V energije (i većina se koristi samo da bi ga trajno pokrenuo, plus u osnovi energija koja beskorisno curi [6] ), dok trenutni superkompjuteri mogu koristiti čak 1 MW ili red od 100.000 više, što ukazuje na to da AI može biti zapanjujuće energetski neefikasan oblik inteligencije. Kritičari simulacije mozga veruju da se veštačka inteligencija može modelirati bez imitacije prirode, koristeći analogiju ranih pokušaja da se konstruišu leteće mašine po uzoru na ptice. [7] [8]
RIZIK OD VESTACKE INTELIGENCIJE
U naučnoj fantastici mnogo se govori o riziku da AI preuzme ljudsku civilizaciju. Većina rizika ove vrste je nerealna i, čak i da nisu, nemaju značaja u današnjem društvu da bismo se brinuli o njima (iako se Elizer Judkovski ne slaže i neće se umoriti od toga da obavesti ljude). Međutim, postoji i mnogo više prozaičnih potencijalnih nedostataka AI koji mogu zahtevati opreznu upotrebu tehnologije, promene propisa ili političke akcije, mnogo pre nego što AI dostigne nivo opšte inteligencije poput Terminatora. To uključuje: AI je programiran da uči od bilo kog korisnika interneta koji slučajno stupi u interakciju sa njim, pohvatajući rasizam i seksizam i misleći da je to cool i smešno – ovo se već dogodilo.[9]
AI koje koriste kompanije društvenih medija i IouTube stvaraju mehuriće filtera – potencijalno nenamerno povećavajući političku polarizaciju i ekstremizam Uzastopni talasi tehnološke nezaposlenostiVikipedija: Vikipedija – jedna od prvih od kojih će, barem, prema rečima Elona Maska, biti samovozeći automobili i kamioni koji će vozače kamiona masovno ostavljati bez posla. Da li će svi oni moći da se zaposle kao programeri softvera ili konsultanti za društvene mreže? Da li će se pojaviti nova radna mesta koja danas ne postoje, pa će na kraju svi opet imati posao? Niko zaista ne može biti siguran, a neki, posebno uključujući kandidata za predsednika SAD Endru Janga za 2020. godinu, zagovarali su univerzalni osnovni dohodak koji bi delovao kao tampon protiv tehnološke nezaposlenosti, iako su se drugi umesto toga zalagali za povratak ideji iz dvadesetog veka vladini programi pune zaposlenosti.
Neki ljubitelji Tesle su teoretizirali da će automobili koji se sami voze u ne tako dalekoj budućnosti takođe značiti da će novi automobili postati nedostupni za sve osim za veoma bogate, jer se proizvođači automobila fokusiraju na prodaju visokoprofitabilnih i skupih autonomnih vozila Uberu i Lift, ili jednostavno pokrenuti sopstvene autonomne taksi operacije, kao što Tesla planira. Algoritmi veštačke inteligencije nenamerno donose rasističke ili seksističke odluke o pitanjima kao što su hipoteke i drugi krediti, ili čak o pitanjima krivičnog pravosuđa kao što su otkrivanje zločina, probiranje velikih količina dokaza, odluke o kauciji ili uslovnoj osudi – to se takođe već dogodilo.[10]
AI crne kutije donose odluke koje utiču na živote ljudi, ali čije je rezonovanje potpuno nejasno i u suštini ga ne mogu otkriti kupci, sudije i porote, pa čak i kompanije koje ih poseduju. Logična implikacija je da bi ovi algoritmi mogli biti hakovani radi sopstvene novčane koristi, ili da bi bukvalno „besplatno izašli iz zatvora“, a verovatno niko ne bi ni primetio… Takođe, kombinujte ovo sa tendencijom nekih političara i birokrata sa malo razumevanja tehnologije da jednostavno kažu „kompjuter kaže ne“ kada se suoče sa nesuglasicama oko kompjuterski generisanih odluka, čak i u odsustvu bilo kakve mašinske inteligencije, a to bi moglo biti recept za specijalne interese da urade “regulatorno hvatanje” na potpuno nov način.
Najviše uznemirujuće od svega, leteće bespilotne letelice koje kontrolišu autonomna veštačka inteligencija mogle bi da koriste odmetničke države ili terorističke grupe, ili čak obične države u ratnim scenarijima, da povrede ili ubiju pojedince, ili čak da ciljaju velike grupe ljudi sa izuzetnom preciznošću, poput političkih protivnici autoritarnog vođe, a da se to ne može pratiti do vođa koji daju naređenja. Ovaj distopijski scenario je živopisno istražen u uznemirujućem videu pod nazivom Slaughterbots, koji je proizvela kampanja za zaustavljanje robota ubica (da, oni se zapravo tako zovu).
