Another smoking gun
by: Anthony Patch
Od kraja 2011, javno sam izjavio da postoji direktna veza između kvantnog istraživanja koje se sprovodi u CERN-u, Ženeva, Švajcarska, i adijabatskih kvantnih računara kompanije D-Vave Sistems, Inc. iz Burnabija, B.C., Kanada. Objavljeno u izdanju Futurism.com od 25. oktobra 2017. je ono što predstavlja jedno od mojih brojnih „pušaka koje puše“ u vezi sa saradnjom između ova dva entiteta.
https://futurism.com/researchers-trained-a-quantum-computer-to-find-the-higgs-boson/
Da li je Higsov bozon ponovo otkriven? Možda tehnički, uz kreativnu primenu računara sposobnog da sortira ogromne količine podataka. Ubrzanjem izračunavanja, istraživači se nadaju da bi kvantni računari mogli pomoći u istraživanju našeg prirodnog sveta i proširiti naše znanje o poznatom univerzumu. U studiji koja je dokazala princip, tim fizičara je koristio kvantno kolo da bi pregledao planine podataka iz eksperimenata koji uključuju razbijanje čestica – poput eksperimenata koji su doveli do posmatranja i formalnog otkrića čestice Higsovog bozona. U stvari, pošto je to i nedavno i veliko otkriće, tim je koristio posmatranje Higsovog bozona kao poligon za testiranje ove mašine koju je izgradila kompanija za kvantno računarstvo D-Vave. Opšta ideja je bila da, zbog ove povećane sposobnosti konzumiranja i sortiranja podataka, mogu lakše „pronaći“ Higsov bozon. Međutim, pokazalo se da je metoda u rangu sa konvencionalnim metodama, a ne efikasnija.
Ali, uprkos onome što bi moglo izgledati kao nazadovanje, ovaj razvoj i dalje označava pozitivan napredak. Kajl Kranmer, fizičar sa Univerziteta u Njujorku koji nije bio uključen u rad, rekao je da „Pre ovoga tačka, ljudi su bili svesni da će ovo možda jednog dana biti relevantno. Ovo čini da izgleda kao da možda i jeste.” On smatra da je urođeno osvežavajuće to što, umesto tradicionalnih matematičkih rešenja, ovaj tim koristi kvantnu mašinu da pokuša da reši problem praktične fizike.
Fizicki Limiti
U početnom (istinitom) otkriću čestice Higsovog bozona u Evropskoj organizaciji za nuklearna istraživanja (CERN), fizičari su eksperimentima ATLAS i CMS napravili razliku između fotona i nefotona nakon sudara protona (vrlo jednostavno rečeno) . Oni su takođe obučili algoritme za mašinsko učenje, sa simuliranim podacima, da urade isto.
Tim koji je tražio kvantna rešenja dobio je mašinu u D-Vave-u, želeći da vidi da li može da prati uputstva za traženje fotonskog potpisa Higsove čestice. Međutim, ovo nije trebalo da ponovi uzbuđenje prvobitnog otkrića ili da dokaže da oni mogu učiniti isto – ono što je omogućilo istraživačima je da utvrde da li kvantno računarstvo zaista može biti korisno sredstvo u fizičkom istraživanju. Prema Cranmeru, jednostavno pokazivanje da bi to bilo moguće bio je „najbolji deo“ ovog posla. Kao što je ranije rečeno, kvantna metoda nije tačnija od konvencionalnih metoda koje već postoje.
Ali kvantne mašine D-talasa su u stanju da prikupe toliko podataka i imaju tako različite potencijalne primene, da ne samo da će druga polja imati koristi, već bi mašinsko učenje u celini moglo napredovati uz tako široku upotrebu. Kvantni kompjuter je nazvan kontroverznim i, u stvari, ima mnogo onih koji ne vide obećanje u ovom pravcu. Ali uprkos suprotstavljenim poljima u rasponu od bioinformatike do nauka o Zemlji i još mnogo toga moglo bi iskoristiti mogućnosti koje je ova mašina dokazala kroz ovaj eksperiment.
Postoji dodatna veza između računarskih sistema na kvantnoj skali zasnovanih na kubitu kompanije D-Vave Sistems, Inc. i fizike koja se koristi u okviru Velikog hadronskog sudarača (LHC) u CERN-u. Oba su kvantni računarski sistemi. To je tačno. Iako je očigledno da su D-Vave-ovi adijabatski sistemi u stvari kvantni računari. Ono što se ne ceni je LHC, iako na mnogo većoj skali od 27 km, takođe radi kao kvantni računar. Kako se možete pitati? Jednostavan pregled njihovih komponenti otkriva sve. D-talas kubit: Sastavljen od zlata i niobijuma. Održava se u kriogenom stanju održavajući superprovodljivost ovih materijala.
Omogućavanje ubrzanja elektrona (naelektrisanih čestica) koji se drže na suprotnim kružnim putanjama, postižući superpoziciju, što rezultira time da su 0s takođe 1s, dok su 1s takođe 0s. Prema javnim izjavama suosnivača Geordie Rose, oni pristupaju hiljadama paralelnih dimenzija. U prethodnim izdanjima Entangled Magazina, iu ovom, dao sam transkripcije njegove prve izjave date 2013. godine, u odnosu na 3. model, koji se sastoji od 512 kubita. On je ukazao da su u to vreme pristupali 2 na 500. stepen paralelnih dimenzija.
LHC: Superprovodni magneti sastavljeni od niobijum-titanijuma. Održava se u kriogenom stanju održavajući superprovodljivost ovih materijala. Omogućavanje da se protoni, joni olova i druge kvantne čestice drže na suprotnim kružnim putanjama. Sada… evo gde postaje zanimljivo razmišljati o posledicama ovih skoro identičnih sistema. LHC takođe postiže superpoziciju 0s i 1s. Samo na skali od 27 km, za razliku od kubita veličine čipseta D-Vave sistema.
Uzmite u obzir i činjenicu da D-Vave pristupa u dvosmernoj konfiguraciji komunikacija, hiljadama paralelnih dimenzija. Sada, javno sa svojim 5. modelom, 2000K (2048 čipset), oni pristupaju preko 2 do 2000. stepena paralelnih dimenzija. Kako se ovo može porediti sa LHC-om? To je samo jedan kubit. Iako, veoma veliki. Postoji oko 110 sinhrotronskih akceleratora čestica zasnovanih na prstenu i još više u izgradnji. Još više na tabli za crtanje, uključujući sopstvene planove CERN-a za još jednu tri puta veću veličinu od njihove sadašnje mašine. Šta ovo znači. Svaki sinhrotronski akcelerator čestica funkcioniše kao kvantni računar. I kao svaki sistem sa više jedinica, oni su umreženi zajedno. U stvari, kao što je pokazano u prethodnom članku, CERN za D-Vave vezu, svaki od sada 16 modela D-Vave kvantnih računara, sa višestrukim brojem prodatih kupcima navedenim u ovom članku.
I oni su međusobno umreženi kako bi se sprečili sukobi između pojedinih jedinica. Konačno, svaka od dve mreže, one koje se sastoje od sinhrotrona, kao i svaka od D-talasnih jedinica, spojene su u jednu svetsku mrežu. Jedna mreža koja pristupa i komunicira sa skoro beskonačnim brojem paralelnih dimenzija. Zapanjujuće… posledice po čovečanstvo.
New QUBITS “Quantum Bits”
Dugogodišnji čitaoci Entangled Magazina bez sumnje se sećaju mnogih citata o adijabatskim kvantnim kompjuterima D-talasnog sistema i njihovog korišćenja kvantnih bitova koji se nazivaju jednostavno kubitima. Danas nam je predstavljen pojam novog oblika kubita koji je nedavno primenjen. Opet, čitaoci znaju za moje otkriće u vezi sa upotrebom bioloških kubita, skovao sam kao „tople i vlažne“ kubite počevši od 10. modela D-Vave sistema, koji koristi 65.536 ovih jedinica.
Broj ekvivalentan količinama tubulinskih dimera unutar jedne mikrotubule ljudskog neurona. Sada se može reći da u stvari postoji 16. model takvih računara, koji se sastoji od 4.194.304 „topla i mokra“ kubita. Kvantni računari eksponencijalno nadmašuju konvencionalne u rešavanju konvencionalnih problema. Kubite je teško kontrolisati i lako se pokvare toplotom ili drugim faktorima okoline. Sadašnja konvencionalna tvrdnja: istraživači su dizajnirali dve vrste kubita koji mogu pomoći u rešavanju ovih izazova.
Konvencionalni kompjuterski bitovi predstavljaju ili jedan ili nulu. Ali zahvaljujući jezivom kvantnom efektu poznatom kao superpozicija – koja omogućava atomu, elektronu ili da druga čestica postoji u dva ili više stanja, kao što je ―rotiranje‖ u suprotnim smerovima odjednom – jedan kubit napravljen od čestice u superpoziciji može istovremeno da obuhvati obe cifre.
Kada se više kubita „zaplete“ (odnosi se na a kvantno svojstvo koje povezuje akcije jedne čestice sa akcijama njenih partnera), računarski kapacitet može eksponencijalno da raste sa brojem kubita. U principu, kvantni računar od 300 kubita mogao bi da izvrši više proračuna odjednom nego što ima atoma u vidljivom univerzumu. Uporedite i uporedite ovo sa prethodno pomenutom cifrom od 4,194,304. Trenutno, kubiti zasnovani na smeru okretanja čestice moraju biti postavljeni na udaljenosti od oko 15 nanometara – bilo šta više, i njihovo zapletanje ne uspe.
Ali kvantni inženjeri sada tvrde da su dizajnirali kubite koji se mogu razdvojiti do 500 nanometara. Ovo pruža mnogo više prostora za vitalni aparat za kontrolu kubita. Da bi se stvorio jedan od ovih takozvanih „flip-flop“ kubita, elektron se povlači na izvesnoj udaljenosti od atomskog jezgra. Ovo uzrokuje da atom pokazuje pozitivne i negativne električne polove koji mogu da komuniciraju na relativno velikim udaljenostima
Konvencionalni kompjuterski bitovi predstavljaju ili jedan ili nulu. Ali zahvaljujući jezivom kvantnom efektu poznatom kao superpozicija – koja omogućava atomu, elektronu ili da druga čestica postoji u dva ili više stanja, kao što je ―rotiranje‖ u suprotnim smerovima odjednom – jedan kubit napravljen od čestice u superpoziciji može istovremeno da obuhvati obe cifre. Kada se više kubita „zaplete“ (odnosi se na a kvantno svojstvo koje povezuje akcije jedne čestice sa akcijama njenih partnera), računarski kapacitet može eksponencijalno da raste sa brojem kubita. U principu, kvantni računar od 300 kubita mogao bi da izvrši više proračuna odjednom nego što ima atoma u vidljivom univerzumu.
Uporedite i uporedite ovo sa prethodno pomenutom cifrom od 4,194,304. Trenutno, kubiti zasnovani na smeru okretanja čestice moraju biti postavljeni na udaljenosti od oko 15 nanometara – bilo šta više, i njihovo zapletanje ne uspe. Ali kvantni inženjeri sada tvrde da su dizajnirali kubite koji se mogu razdvojiti do 500 nanometara. Ovo pruža mnogo više prostora za vitalni aparat za kontrolu kubita. Da bi se stvorio jedan od ovih takozvanih „flip-flop“ kubita, elektron se povlači na izvesnoj udaljenosti od atomskog jezgra. Ovo uzrokuje da atom pokazuje pozitivne i negativne električne polove koji mogu da komuniciraju na relativno velikim udaljenostima
Drugi predloženi dizajn kubita zasniva se na „kvazičesticama“, koje se formiraju od negativno naelektrisanih elektrona koji interaguju sa pozitivno naelektrisanim „rupama“ u supravodljivom materijalu. Strukturiran u kome može par odvojenih kvazičestica ―pletenice‖ ili razmenjuju mesta, oni deluju kao jedan kubit. Udaljenost između njih bi smanjila šansu da bi efekti životne sredine mogli da uznemire obe čestice odjednom, što potencijalno čini takve kubite veoma stabilnim.
Moja svrha da skrenem pažnju čitaoca na ovaj predloženi razvoj događaja je sledeća: ovo je stara vest, koja ima za cilj da odvrati čak i one koji sebe smatraju načitanim „Rani usvojioci“ tehnologije skrenuli su sa pravog posla koji je završen pojavom bioloških kubita.
Oni su trebali da falsifikuju naše sopstvene „tople i vlažne“ kubite u našem kvantnom mozgu. Konačno, ovo znanje treba primeniti na eksponencijalni razvoj unutar višeslojnog žanra veštačke inteligencije.
Važno je napomenuti da sada postoji ideja da bi potpuno novi univerzum mogao biti stvoren u laboratoriji. Ne šalim se. Može li neko reći: „Hubris“?
Prema ‘mainstream’ nauci i njihovom predloženom pojmu, naš sadašnji Univerzum je nastao ek nihilo – iz ničega, ili još nedavno iz prima materia – prve materije. Ovo poslednje je još uvek hipotetička čestica semena poznata kao a ‘monopol’.
U teoriji, ili možda više filozofska rasprava je ideja ako bi se monopolu dalo dovoljno energije koristeći nešto slično Velikom hadronskom sudaraču (LHC) u Ženevi, Švajcarska… počela bi da se naduvava. Čitaoci Entangled Magazina će se setiti mog citiranja izjave engleskog teoretskog fizičara i kosmologa dr Stivena Hokinga u vezi sa upotrebom LHC-a u otvaranju međudimenzionalnih vrata, što bi moglo dovesti do formiranja vakuumskog mehura.
Nakon toga, jedan obavija Zemlju i širi se brzinom svetlosti, čime se zauvek menja naš poznati Univerzum. Kvantna mehanika, kao što teorija postulira, monopol koji se širi bi savio prostor-vreme unutar LHC-a, stvarajući mali tunel crvotočine koji vodi u odvojenu oblast prostora. Iz laboratorije se moglo posmatrati samo otvor crvotočine; pojavljuje se kao minijaturna crna rupa. Tvrdnja da bi rupa bila bezopasna. Hmm. Nastavljamo. Kada bi neko mogao da putuje u pomenutu crvotočinu, prošli bismo kroz kapiju u „bebi univerzum“ koji se brzo širio našeg sopstvenog stvaranja.
Teoretski fizičari koji promovišu takvo stvaranje pretpostavljaju da su naš sadašnji Univerzum mogli da naprave vanzemaljski naučnici. Čak su i grubo izvukli nacrte kako bi čovečanstvo jednog dana to moglo postići. 1980-ih, kosmolog Aleks Vilenkin sa Univerziteta Tafts u Masačusetsu osmislio je mehanizam kojim su zakoni kvantne mehanike mogli da proizvedu inflatorni Univerzum iz stanja u kome nije bilo vremena, prostora i materije.
Fizičari iz establišmenta će vam reći da postoji utvrđeni princip u kvantnoj teoriji da parovi čestica mogu spontano, trenutno „iskočiti iz praznog prostora“. Hmm. Prskanje iz ništavila, sa podstrekom da tada naduvati do kosmoloških razmera. Naš Univerzum je tako mogao da bude „podrignut“ samo zakonima fizike. Vilenkin je zaključio da je ovaj rezultat stavio tačku na pitanje šta je prethodilo „Veliki prasak“: Ništa. Bar u njegovom i umu mejnstrim naučnika. Mnogi kosmolozi su se složili sa idejom univerzuma bez onoga što oni nazivaju ‘prvokretnim’. Oni bi. Takva je priroda grupnog mišljenja. Nisu dozvoljeni maveriksi.
Danas, naučnici uključeni u tehnologije generisanja univerzuma, kao što je slučaj sa LHC-om u CERN-u, izražavaju malo moralne zabrinutosti zbog mogućih implikacija ne samo na čovečanstvo, već i na naš sadašnji Univerzum kakav poznajemo da postoji u našoj stvarnosti. Oni priznaju da su takvi kreativni mehanizmi u našem praktičnom dometu. Hmm. Etičnost bilo koga? Ima onih koji pokušavaju filozofski pristup. Doduše, ne u skladu sa mojom ličnom definicijom morala. Anders Sandberg, filozof na Univerzitetu u Oksfordu, istražuje moralne implikacije u okviru povezane oblasti mog sopstvenog istraživanja: stvaranja veštačkog osećajnog života u kvantnim računarima, kao što je simulacija Sentient World Simulation (SwS) Univerziteta Purdue o kojoj sam govorio u prethodnim izdanja mog časopisa Entangled.
Sandberg tvrdi da se proliferacija inteligentnog života, bez obzira na formu, može uzeti kao nešto što ima inherentnu vrednost. To stvaranje još jednog Univerzuma u laboratoriji, kao u CERN-u, zapravo može biti moralna obaveza. Hmm. Spomenuo sam maverikove. Zašto nijedan u ovom postojanju? Istina, ima ih mnogo. A njihov broj, opet doduše tiho, raste. Uzmimo na primer one koji doprinose radu koji sprovode Thunderbolts
Project. https://www.thunderbolts.info/wp/
Postoji gusta atmosfera, ne etra, već neprijateljstva zbog čega se naučnici plaše da govore iskreno o verskim i etičkim posledicama njihovog rada iz zabrinutosti za profesionalnu odmazdu ili ismevanje. Jer mejnstrim nauka čini sve od sebe da spreči stvaranje maverika. Ovo kako bi se osiguralo njihovo dobro finansiranje programa za zapošljavanje. Većina istraživanja koja se danas sprovode u hiljadama laboratorija širom sveta nisu ništa više od ovoga. Programi za zapošljavanje.
