I zasto se Biblija ne slaze sa tim?
Slava je godišnja proslava, specifična za svaku porodicu (bratstvo), tokom koje okupljaju najbliže ljude kako bi na svoj praznik proslavili svog sveca zaštitnika. Iako je to događaj koji je usko povezan sa crkvom, njegovi koreni sežu još dublje, od paganskih običaja koji će biti „hristijanizovani“ tek kasnije u 9. veku.
Otprilike u to vreme, ovim prostorima duhovno je visoko dominirao stari slovenski kult predaka. Nije onda ni čudo da bi običaj koji slavi upravo ovakav odnos sa precima i mitskim likovima bio široko prihvaćen i od kojeg se teško odustaje.
Pošto su svoje paganske patrone (zastitnike) jednostavno zamenili pravoslavnim ekvivalentima, dvanaest vekova kasnije slavska tradicija je i dalje velika kulturna prisutnost u životima mnogih Balkanaca.
Međutim, ne praznuju samo privatna lica i porodice. Čak i gradovi, mesta i sela obeležavaju dane svojih svetaca zaštitnika, kao i kompanije, institucije, škole i zajednice u celini.
Slave su protkane raznim običajima i ujedno su i velike gozbe gde se obilno jede i pije, što ih čini posebno privlačnim mnogima, čak i ako su ateisti.
„Slava (etimologija ove reči najverovatnije vodi do sanskrita i reči šrava koja, nešto izmenjena u izvedenim slovenskim jezicima, tako i srpskom, poprima današnji oblik), poznata još i kao krsna slava, krsno ime, sveti, je prastari narodni običaj proslave domaćeg zaštitnika i davaoca kod paganskog čoveka.
Među Slovenima, najbolje se održala kod Srba. Srbi su slavu kontinuirano i najduže zadržali. Tragove ovog običaja imaju ili su doskora imali svi Sloveni, pa i Indoevropljani: Tračani, stari Grci, Dačani, (sa ostacima u Maloj Vlaškoj), Iliri (sa ostacima kod Cincara i severnih Albanaca), Rimljani i dr.
**** Krsne slave u sociološkom smislu manifestuju porodične bratstveničke, srodničke, plemenske i etničke veze, što je zapravo glavni faktor njihovog opstanka. Pravoslavni vernici posebno su osetljivi po ovom pitanju, što sveštenstvo i političari lukavo koriste za zadržavanje ljudi u okvirima pravoslavno-nacionalnog identiteta, uključujući i one koje su svesni raznih crkvenih malverzacija i neodrživosti njihovih dogmi. Prema crkvenom kalendaru, slava ima 88 u godini.
Slava potiče iz kulta predaka.
Najstariji pomen slave u našim krajevima potiče iz 1018. godine.
Postoje i autori koji veruju da su Srbi usvojili ovu tradiciju u vreme pokrštavanja, negde krajem 9. veka. Neki veruju da se sam dan masovnog krštenja uzimao kao dan sveca zaštitnika, drugi tvrde da je svako pleme usvojilo svog zajedničkog zaštitnika, dok ostali i dalje tvrde da slava samo predstavlja sveca koji je zamenio prethodnog paganskog boga-zaštitnika.
Ponekad bi se desilo da se nova slava usvoji kada postoji verovanje da se neki svetac zalagao za neku vrstu spasenja. Novi svetac bi bio usvojen na mestu starog, čiji dan bi se i dalje obeležavao paljenjem sveće, ali sa mnogo manje slavlja.
Krsno ime – slava, pripada kultu mrtvih. (M. Vasić, V. Skarić, V. Čajkanović, L. Niderle i dr.). Poziva se na upotrebu koljiva o krsnom imenu, koje se upotrebljava u kultu mrtvih.“
„Duhovni pojam slave semantički je istorodan arijskom srava (srāva), ‘slava’, što teče ili struji (tok, tekući, tečenje). Reč je od korena sru, teći, strujati, infinitiv sravati, ‘slaviti’, istorodno reči ‘slivati’, (arh. ‘oslaviti’, poteći) ili ‘sloviti’, govoriti. Infinitiv ‘slaviti’ izveden je od reči ‘slava’, ali, treba razlikovati homonim ‘slava’ u značenju ‘ugled’, arij. šrava, (po)hvala, uvažavanje, ugled (šravana, slavan), čast, od korena šru, slušati, čuti.“
„Poznato je, da je i pre postanka hrišćanske vere kod svih naroda, čija nam je istorija poznata, bio običaj, koji je nastao, kako nastaju običaji, da pojedine porodice slave, kao svog domaćeg zaštitnika, kao svog patrona, jedno biće, koje su one smatrale uzvišenijim od ljudskih stvorova.
Znao se dan u godini, kada se slavio taj patron. Prinosile su mu se žrtve, kao što su Bogu tvorcu prinosili i prvi ljudi.
Palile su se vatre u slavu tog patrona. Zaklala bi se po koja životinja, obično blaga i mirna ovca, pa bi se izgorela u slavu kućnog patrona.
Rimljani, pre i posle Hrista, imali su svoj deos lares. Dei lares su bili kod njih kao što je kod Srba krsno ime. Kada se tamjan pronašao, Rimljani su o toj slavi kadili i svoju kuću tamjanom, taman kako i Srbi danas rade, kada o krsnoj slavi dolazi sveštenik u kuću.
Rimljani su se tom svom bogu – onda nije bilo svetaca u današnjem smislu molili, da im dade dobra, koja su želeli, a da im odstrani zla, kojih su se bojali.
Stari Rimljani, na dan svoga patrona, palili su svecnjake u slavu svoga boga-zastitinika. To rade i Srbi sa krsnom svećom. Svi domaći i pozvani gosti kod Rimljana jeli su od zajedničkog, po njihovom verovanju i običaju blagoslovenog hleba. To isto rade i Srbi.
Utvrđeno je istorijom da su svi narodi slavili od pamtiveka svog patrona, svoga zaštitnika. Kada su nastala hrišćanska vremena i kada su mnogi narodi prigrlili hrišćansku veru, vekovima osveštani običaj proslave patrona nije se mogao tako lako zaboraviti.
Porodice koje su slavile po kojeg staroga boga, kao svog patrona, i smatrajući tu slavu nekom dužnošću, kada su prigrlile hrišćansku veru, nisu mogle među bogovima birati novog patrona.
Nova hrišćanska vera je priznavala samo jednog Boga, koji je tvorac i zaštitnik svega i svakoga.
Toga jedinog Boga nisu mogle porodice prigrliti kao svoga patrona, jer takva slava ne bi bila ni najmanje odgovarala slavi iz paganskih vremena.
Hrišćanstvo Srednjeg veka donelo je svojim vernicima i mnogo svetaca koje se navodno posle smrti nalaze uz Boga.
Kada je, dakle, utvrđeno da su naši stari, u pagansko doba, imali naročitog boga, kao svog porodičnog patrona; kada se zna za rimske deos lares i za slične bogove-patrone kod naroda iz rimskog i starijeg doba; kada se zna, da su takve bogove-patrone imali i Sloveni, dok nisu primili hrišćansku veru; kada se ne može poreći da veliki deo Srba slavi krsno ime, a da ima i Hrvata koji ga slave – opravdano je mišljenje, da postanak današnjeg krsnog imena ne treba tražiti ni u srpskom, ni u pravoslavnom izvoru, nego mu je pravi izvor u paganskom verskom običaju boga-patrona, a patarenstvo mu je tek možda bio medium, koji je ovu prastaru tradiciju predao novijoj dobi, novim naraštajima, ne pitajući za njihovu današnju konfesiju.
„Slava je, u stvari, pomen predaka ili Paganskih Bogova. Ceo obred o slavi vrlo je prost i svodi se na ‘ustajanje u slavu’, na spominjanje umrlih predaka, i žrtvu (u hlebu ili koljivu, i vinu) koja se tim precima prinosi.“
„Ali kad analizujemo šta se sve radi uz slavu, šta se sprema i koji se običaji bez pogovora moraju ispuniti, onda se neizbežno dolazi do rezultata: da je krsno ime praznik obožavanja svojih predaka, a ovakav kult je razvijen kod svih primitivnih naroda, pa čak i kod Kineza, i pošto su u ovim običajima žrtve jedini vidljivi i javni izrazi zahvalnosti i pijeteta potomaka (Pijetet predstavlja poštovanje prema pokojniku prema precima,) a ostali svečani činovi, prirodno je, što se uz njih nižu u raznim oblicima.“
„Nema nikakve sumnje da je ‘krsno ime’ ili ‘slava’ kod Srba očuvan kao jedinstven religijski obred, u toj formi nezabeležen kod drugih slovenskih grana, kao ni kod drugih pravoslavnih hrišćana na Balkanu, osim kod jednog dela vlaškog stanovništva, koje mnogi autori smatraju specifičnim etničkim supstratom. Iako je krsno ime kod Srba jedinstveni ritual koji egzistira u svim srpskim zemljama, postoje izvesne razlike u vršenju samog obreda…
Kada konstatujemo šta je u proslavljanju krsnog imena najbitnije, lako ćemo doći do rešenja o njegovom poreklu i značaju. Pre svega, krsno ime je spomen precima.
Jedna od glavnih odlika srpskog Pravoslavlja, jeste krsna slava. Pored vrhovnog boga Peruna, koga su svi poštovali, svaki dom je imao i svoje domaće božanstvo.
U susretu sa hrišćanstvom, Srbi su se najteže odricali tih domaćih božanstava. Nemanjin sin, Sveti Sava, mnogobožačke kumire i idole, zamenio je “velikim svetiteljima”, koji postadoše zaštitnici i pomoćnici srpskih domova, crkava i manastira, porodica i plemena, sela i gradova, pa i čitavih pokrajina i oblasti. Tako je nastala krsna slava.
Međutim, Božija Reč je bila grubo kršena prilikom takvog sinkretizma.
Osnova Biblijskog Hrišćanstva je da postoji samo jedan Bog koji se predstavlja u Prvoj zapovesti i zabranjuje idolopokloničke verske prakse: „Ja sam Gospod Bog tvoj… nemoj imati drugih bogova ispred mene… Ne pravi sebi rezani lik niti bilo kakvu sliku od onoga što je gore na nebesima ili dolje na zemlji ili u vodama ispod zemlje. Ne klanjaj im se niti im služi.“ (Izlazak 20:3-5; ref. 5. Mojsijeva 4:15-19.)
Nametanje hrišćanstva i jednoga Boga Srbima koji su dotle imali Peruna, Dažboga, Svetovida, Triglava, Velesa, Svaroga itd., crkva je ostvarivala putem kompromisa tako što su slovenski bogovi zamenjeni svetitelјima iz hrišćanskog sveta, a sve u cilju da bi se u narodu primilo “hrišćanstvo”. Tipičan primer je Vidovdan u crkvenom kalendaru koji je u stvari paganski praznik, te upadljive sličnosti Peruna i sv. Ilije, zatim Badnjak i cela priča vezana za badnjak koja je opet slovenski paganizam vezan za obožavanje „svetog drveta“ hrasta i sl.
Prvi srpski arhiepiskop Sava (1174- 1235) poverio je sveštenstvu da nasilno i uzaludno ne progone stara narodna verovanja i običaje, nego da im daju “hrišćansko” obeležje.
U narodnim molitvama o krsnom imenu redovno se pozivaju Bog i sveci, kao zaštitnici doma, njegove čelјadi, i imovine, da podrže i unaprede, a u nevolјama da pomognu. To je sekundarna pojava u proslavlјanju krsnog imena, nastala pod uticajem hrišćanstva, a primarni oblik proslave bio je vezan za kult sunca, koje se zamišlјalo kao božanstvo dobra i darodavca obilne letine, od koje je znatno zavisio život lјudi. To božanstvo se personifikovalo i prikazivalo u obliku antropoidnog krsta, koji se redovno postavlјa prema istoku, sunčevu rađanju, u obredu opšte narodne molitve, a u obredu domaće predstavlјen je na obrednom hlebu krsniku koji se postavlјa na istočnoj strani stola. Otuda se u narodu istočna strana naziva i krsna: „Obišao krsno i zapadno.“ O krsnom imenu sveća, kao ekvivalenat sunca, pali se na istočnoj strani, a mrtvima na zapadnoj.
Zapaljena sveća o krsnom imenu je supstitucija ognja iz predhrišćanskog vremena. Ognju su se prinosile krvne i beskrvne žrtve: krsna sveća gori u posudi s raznim vrstama žita i variva, sada na krsnom hlebu; ona se pali na rogu vola i na posudi s vinom. Sve to pokazuje prividno žrtvovanje žita, variva, vola i vina domaćem božanstvu i zaštitniku. Ponegde se i sada žito (zrna) žrtvuje o krsnom imenu bacanjem uvis. Njega je zamenio kolač krsnik, a kolјivo je zavela crkva kao izlišni i suvišni elemenat pored kolača. Obredni kolač (krsnik) okreće se naoposuno (po suncu), od leve (negativne) strane prema desnoj (pozitivnoj), radi domaćeg napretka, podiže se uvis (dizanje u slavu), da se usevi podižu prema suncu i zru; on se redovno lomi: „Kolač lomiti, Boga moliti“.
Svi okrugli obredni hlebovi (kolači) koji se spremaju i drugih dana preko godine, ili u obliku kotura (sa šuplјom sredinom), pa i oni koji se spremaju za proslavu krsnog imena, simbolišu sunce, a oni koji imaju srpasti oblik spremaju se samo za obrede mrtvačkog kulta, jer su supstitucija srpastog meseca. Kolač srpastog oblika nigde se ne sprema za proslavu
krsnog imena. Kolač u obredu krsnog imena sprema se u obliku krsta ili ima naleplјen krst od testa preko gornje površine. Krst je figura božanstva u lјudskom obliku s raširenim rukama, ali je na okrugloj površini dobio krake jednake dužine, postao ravnokrak; antropoidni krst (s donjim najdužim krakom i gornjim najkraćim) je idol iz mnogoboštva, koji je dobio hrišćansko obeležje: časnog krsta – u današnjoj proslavi krsnog imena.
Bogovi najviše vole krvne žrtve. Nema naroda koji ih nije prinosio bogovima, pa su to činili i naši daleki preci. Cesto su se prinosile i lјudske zrtve kao najdraže božanstvima.
Crkva je krvnu žrtvu zamenila upotrebom vina u obredima. Sada se o krsnom imenu sprema krvna žrtva – životinja – i beskrvna – vino.
Šta Bog misli o verskom sinkretizmu
„Ne klanjaj se njihovim bogovima [paganskih naroda] niti im
služi. Ne pravi ništa što oni prave, nego ih sruši i obori njihove
obredne stubove. Služite Gospodu, svom Bogu… Ne sklapaj savez s
njima ni s njihovim bogovima… Ako bi služio njihovim bogovima,
to bi ti bila zamka.“ (2. Mojsijeva 23:24-25, 32-33)
„Čuvaj se da se ne povedeš za njima i da ne padneš u zamku
pošto budu istrijebljeni pred tobom, i da ne počneš da se raspituješ o
njihovim bogovima, govoreći: ‘Kako su ti narodi služili svojim bo-
govima tako ću činiti i ja.’ Ne čini tako Gospodu, svom Bogu, jer sve
što je Gospodu odvratno i što on mrzi oni čine svojim bogovima…“
(Ponovljeni Zakon 12:30-31)
„Izraelovi sinovi su zgrešili Gospodu, svom Bogu… Bojali su se drugih bogova i živeli su po običajima naroda koje je Gospod oterao pred Izraelovim sinovima i po običajima koje su uveli kraljevi Izraela. Izraelovi sinovi činili su ono što nije ispravno u očima Gospoda, njihovog Boga, i gradili su sebi obredne uzvišice po svim svojim gradovima, od stražarskih kula do utvrđenih gradova. Podizali su sebi obredne stubove i obredna debla na svakom visokom brdu pod svakim zelenim drvetom. I po svim obrednim uzvišicama prinosili su kâd, baš kao narodi koje je Gospod oterao pred njima, i činili su zla dela da bi vređali Gospoda. Oni su služili odvratnim idolima iako im je Gospod govorio da to ne čine.”
Koji je zapravo smisao „bojanja drugih bogova“ možda se najbolje vidi iz opisa reakcije naroda na opomene protiv kađenja i drugih službi „Kraljici nebesa“ (Jeremija 44. glava). Ti ljudi su došli do zaključka da ne doživljavaju nevolje i oskudicu kad služe idolima (stihovi 17-18). To je ništo drugo do pakt sa demonima koji su zadovoljni kompromisnom službom (osnov koncepta satanizma je mešavina dobra i zla, istine i zablude), dok za Boga to nije prihvatljivo.
Gospod je upozoravao Izrael i Judu preko svih svojih proroka : ‘Vratite se sa svojih zlih puteva i držite moja uputstva i moje odredbe, prema svemu zakonu koji sam dao vašim praočevima i koji sam vam prenio preko svojih slugu, proroka.’
Ali oni nisu poslušali, nego su ostali nepokorni kao što su bili nepokorni i njihovi praočevi koji nisu verovali u Gospoda svog Boga.
Odbacili su njegove zakone i zapovesti koji je sklopio s njihovim praočevima i njegova svedočanstva kojima je svedočio protiv njih. Išli su za ništavnim idolima, pa su i sami postali ništavni oponašajući narode koji su bili oko njih, premda ih je Gospod podučio da ne budu poput njih.
Ostavili su sva uputstva Gospoda, svog Boga, i načinili su sebi livene kipove, dva teleta i obredno deblo, pa su se klanjali svoj nebeskoj vojsci i služili Balu. Spaljivali su svoje sinove i svoje kćeri u vatri, gatali su i vračali, i prodali su se da čine ono što je zlo u Gospodnjim očima, da bi ga vređali…
Zato je Gospod odbacio sav Izraelov rod…
Služili su i Gospodu, ali su se klanjali i svojim bogovima prema običajima naroda odakle su bili prognani. Sve do današnjeg dana oni se drže starih običaja. Ne služe Gospoda i ne postupaju prema njegovim odredbama i njegovim propisima, niti prema zakonu i nauku koji je Gospod dao sinovima Jakova, koga je nazvao Izrael kada je Gospod sklopio savez s njima i podučio ih: ‘Ne smijete služiti drugim bogovima, klanjati im se, niti im prinositi žrtve… Ne zaboravite savez koji sam sklopio s vama. Ne plašite se drugih bogova…
Ali oni nisu poslušali, nego su se držali starih običaja. Tako su ti narodi služili Gospoda, ali su služili i svojim rezbarenim likovima. Njihovi sinovi i njihovi unuci sve do današnjeg dana čine sve kako su činili i njihovi praočevi.“ (2. Kraljevima 17:7-17; 33-35,38; 40-41)
„Ne budite u istom jarmu s nevjernicima.
Jer šta imaju zajedničko pravednost i bezakonje?
Ili šta imaju zajedničko svjetlost i tama?
Nadalje, u čemu se slažu Hristos i Belijal?
Ili šta je zajedničko pobožnom i nepobožnom?
I kako se hram Božiji slaže s idolima?
Jer vi ste hram živog Boga…
‘Zato izađite između njih i odvojte se,’ govori Gospod,
‘i ne dotičite se nečistote i ja ću vas primiti.’
‘I biću vam otac, a vi ćete mi biti sinovi i kćeri,’
Govori Gospod Svemoćni.“ (2. Korinćanima 6:14-18)
„Zar ne znate da nepravednici neće naslijediti Božije kraljevstvo?
Ne zavaravajte se! Ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni
muškarci koji se upuštaju u neprirodne odnose, ni muškarci koji liježu
s muškarcima, ni lopovi, ni pohlepni, ni pijanice, ni psovači [ružitelji],
ni otimači neće naslijediti Božije kraljevstvo.“ (1. Korinćanima 6:9-10)
„Srećni su oni koji tvore uputstva Njegova, da bi imali pravo na
drvo života, i da uđu na kapije u grad. Napolju ostaju psi, vračari,
bludnici, ubice, idolopoklonici i svako ko voli laž i njome se služi.“ (Otkrivenje 22:14-15)
Očigledno se Istiniti Bog ISUS HRISTOS uopšte ne slaže sa idejom da se lokalna i paganska božanstva, bez obzira kako se percipiraju, mogu „hristijanizovati“ ili, uz određene modifikacije, pretvoriti u patrone i zaštitnike njihovih poštovalaca. Pored gornjih vrlo jasnih Biblijskih referenci kojima nije potreban komentar, navešćemo još nekoliko ključnih razloga.
(1) Sveto Pismo uči da ljudi umiru prvom smrću i „spavaju“ do uskrsenja, bilo na život ili na konačni sud, koji je druga smrt. Smrt je suprotnost životu. (Vidi: Jov 14:12; 34:14,15; Propovjednik 9:5,6,10; 12:7; Psalam 146:4; Ezekijel 18:4,20; Danilo 12:2; Djela 13:36; 1. Solunjanima 4:13-18; Jevrejima 11:39,40; Otkrivenje 20:6,9,10,13-15; Malahija 4:1.)
2) Usvajanjem paganskih ideja o mogućnostima kontakta mrtvih sa živima na zemlji, otpalo hrišćanstvo je otvorilo put za „hristijanizaciju“ kulta mrtvih predaka i svetaca, navodnih posrednika sa živima. Ako mrtvi ne mogu posredovati za žive, kako onda funkcionišu čuda koja nisu od Boga? Odgovor na ovo pitanje nalazimo kroz primer opisan u 1. Samuelovoj 28. glava, kada je vračara, na zahtev otpalog i očajnog kralja Saula, prizvala umrlog proroka „Samuela“. Ta prikaza je očito bio demon koji je oponašao mrtvog proroka (vidi takođe 1. Kraljevima 22:20-22 i Otkrivenje 16:13,14).
Dakle, paganska ili okultna služba, u suprotnosti sa Božjim izričitim uputima, odvaja čoveka od Boga i zapravo je okidač za prizivanje i uplitanje demona u živote onih koji se upuštaju u takve prakse ili drže tradicije zasnovane na paganskim verovanjima.
3) „Ono što neznabošci žrtvuju, demonima žrtvuju, a ne Bogu. A ja ne želim da vi imate išta zajedničko s demonima.“ (1. Korinćanima 10:20)
