“SOLOMONOVE GRADJEVINE” BAALBEK
DANSKI HRAM Priča o Jerovoamu,
sinu udovice Zeredine,
Jefremitskog i Solomonovog sluge,
počinje ovim odlomkom:
“Solomon je sagradio Milo i popravio propuste u gradu Davidovu,
svoga oca”.
A taj čovek, Jerovoam, beše moćan čovek od hrabrosti;
i Solomon, videći mladića da je marljiv, postavi ga za vladara nad svim poslovima Josifovog doma.
Ambiciozni sluga nije bio zadovoljan ovom čašću da upravlja zemljom Menaše (Manase) i Jefrema,
pa čak ni čitavom severnom polovinom kraljevstva;
poželeo je i sam da bude kralj.
Kada su Solomonu saznali za Jerovoamove planove,
kralj je nameravao da ga ubije,
ali je Jerovoam pobegao egipatskom faraonu.
Kada je Solomon umro, vratio se; otkinuo je zemlju deset plemena od Rovoama,
sina Solomonovog.
Solomonovo carstvo je podeljeno na dva dela:
Jerovoam je postao kralj Izraela na severu,
a Rovoam je zadržao kraljevstvo Jude na jugu.
Da bi razdor učinio trajnim,
Jerovoam je morao da spreči ljude da odu u Jerusalim i njegov novi hram.
“I reče Jerovoam u srcu svome:
Sada će se kraljevstvo vratiti domu Davidovu.
Ako ovaj narod ode da prinese žrtvu u Domu Gospodnjem u Jerusalimu,
tada će se srce ovog naroda ponovo obratiti svome gospodaru,
Rovoamu, kralju Judinom,
i ubiće me,
i opet će otići Rovoamu,
car Judeje.
Sa stanovišta služenja sopstvenim ciljevima,
bila je dobra ideja da se na nekim drevnim mestima izgradi
mesto za narodno okupljanje koja bi se takmičila sa Jerusalimom.
Tada se car [Jerovoam] posavetova,
i načini dva teleta od zlata,
i reče [svom narodu]. Previše ti je ići u Jerusalim…
I postavi jednu u Vetil,
a drugu stavi u Dan.
Bet-El je bio na jugu svog kraljevstva,
blizu Jerusalima, Dan na severu njegovog kraljevstva.
Da bi privukao hodočasnike iz zemlje Jude,
Jerovoam je takođe napravio Bet-El mestom novog praznika,
„kao praznik koji je u Judi“
Postavljajući sliku kulta u Danu, Jerovoam je objavio:
„Evo bogova tvojih, Izraele, koji su te izveli iz egipatske zemlje.“
Tako se Dan na severu takmičio sa Jerusalimom u dane Pashe i Senija.
Danov hram je bio mnogo veće zdanje od hrama u Betelu,
i postao je odlično mesto za hodočašće,
privlačeći ljude čak i iz južnog kraljevstva.
I ova stvar je postala greh;
jer je narod išao da se pokloni pred jednim [od dva teleta], čak do Dana.
Danov hram se zvao „Kuća visokih mesta“:
„I načini kuću na visini…“
Jerusalimski hram se na hebrejskom takođe zvao
„Kuća“.
Vekovima se Danov hram na severu uspešno borio sa Jerusalimskim hramom
i privlačio je mnoštvo hodočasnika.
Jerovoam, čovek koji je pod Solomonom nadgledao gradnju Mila,
sionske tvrđave sa snažnim zidom,
i koji je, u znak priznanja njegove sposobnosti pokazane u ovom delu,
postavljen za guvernera severnih provincija,
sada, kada je kralj, mora da ima želeo da podigne u Danu
hram koji bi prevazišao veličanstveni Solomonov hram u Jerusalimu.
Samo nudeći impozantniju građevinu mogao se nadati
ne samo da će odvratiti narod od odlaska u Jerusalim,
već i naterati narod Jude da izabere hodočašće u Dan,
a ne u Jerusalim. U međuvremenu,
Jerovoam je video egipatske hramove i palate,
a njegova ambicija je,
naravno, bila da imitira sav sjaj koji je video u Jerusalimu,
u Karnaku i u Deir el-Bahariju. Ili bi ovaj
„moćni čovek od hrabrosti“,
marljiv graditelj sionske citadele i oštrouman političar,
pokušao da ospori Jerusalimski hram pomoću neplemenite kapele?
Da je uspeo u svom izazovu svedoči o veličini i važnosti hrama u Danu.
Nije bilo dovoljno što su Dan i Bet-El bili drevna mesta poštovanja:
veličanstvenost je bila prikazana u Solomonovoj prestonici,
a veličanstvenost je morala da prevlada u gradovima hramovima Severnog kraljevstva.
Hram Bet-El,
manji od dva izraelska hrama,
|srušio je tri veka kasnije kralj Josija,
nekoliko decenija pre nego što je Jerusalimski hram uništio Navuhodonosor.
Kralj ga je zgazio u paramparčad,
ljubomoran na svog Boga.
U Danu se ne pominje uništenje hrama.
Gde je bio Dan i njegova
„Kuća visokih mesta“?
POTRAGA ZA DANOM
Dan je bio najsevernija tačka izraelskog naselja
gde je jedno od dvanaest plemena odabralo svoje prebivalište.
Poznat izraz je bio:
„Od Dana čak do Beer-Šebe.
Studenti biblijske geografije složili su se da Dan smeste u arapsko selo el-Kadi,
na gornjem toku Jordana, koji je tu samo reka.
Poslednjih godina na ovom mestu su pronađene veoma beznačajne antičke ruševine.
To je u skladu sa onim što očekuju biblijski arheolozi,
jer smatraju da je Danov hram bio veoma skromna građevina
od koje, najverovatnije, teško da bi bilo koja ruševina.
su ostali. Biblijski Dan je postavljen na gornji tok Jordana zbog odlomka u Josifu Flavijevu.
U svojim jevrejskim starinama Josif Flavije kaže da je Dan bio na
„mjestu nedaleko od gore Libana i izvora malog Jordana“.
Josifovi komentatori su zaključili da se pod
„malim Jordanom“
misli na gornji tok Jordana,
iznad jezera Huleh,
ili iznad Tiberijadskog jezera;
međutim, ovo tumačenje nije potkrepljeno rečima
„nedaleko od planine Liban”
jer se iz okoline el-Kadija i izvora Jordana u daljini vidi snežni Hermon ili Anti-Liban,
ali ne Liban,
daleko iza Anti-Libana.
Nakon što je odabrao izvor Jordana kao područje gde treba tražiti Dana,
ovaj drevni grad se nalazio u el-Kadiju iz sledećeg razloga:
ime Dan je izgrađeno od hebrejskog korena koji označava
„savetovati“
ili
„suditi“.
”. El-Kadi na arapskom znači “sudija”.
Nije postojao nijedan drugi razlog,
osim ove filološke jednačine hebrejskih i arapskih termina,
da se mesto drevnog grada hrama locira u malom selu el-Kadi,
pošto — sve do nedavno — nisu pronađene ruševine,
velike ili male, na sajtu.
Gore pomenuta referenca kod Josifa Flavija navodi da se zapitamo da li se pod
„manjim Jordanom“
misli na reku Litani.
Ova reka počinje u dolini između planine Liban i planine Anti-Liban,
teče na jug u istom rascepu u koji dalje na jug teče Jordan,
pa prema izvoru te reke, ali menja tok i teče potom na zapad i uliva se u Sredozemno more.
Budući da je izvor blizu planine Liban,
čini se da se Litani mislilo na
„manji Jordan“.
Međutim, Josif Flavije, koji je pisao u prvom veku hrišćanske ere,
nije nužno bio dobro obavešten
o lokaciji Dana – grada hrama u Severnom kraljevstvu
– države čija se istorija završila zauzećem
Samarije od strane Sargona II u – 722.
Stoga je jedino ispravno da se vratimo “Svetom Pismu”
u pokušaju da pronađemo Dan.
DEO DANOVE DECE
Kada su Izraelci, nakon izlaska iz Egipta, lutali po pustinji,
poslali su izviđače u Hanan da istraže zemlju i podnesu izveštaj.
Izviđači su prošli zemlju kroz njenu dužinu
„od pustinje Zin do Rehova, dok ljudi dolaze u Hamat“.
Ovo su takođe bile predodređene da budu južne i severne granice zemlje:
„Tvoja južna četvrt biće od pustinje Zin“,
a na severu „tvoja granica [će biti] do ulaza u Hamat“.
Izrazi „kao što ljudi dolaze u Hamat“ ili „do ulaza u Hamat“
označavaju da je Rehob,
severna tačka zemlje koju su posetili izviđači,
bio na mestu gde je počinjao put koji je vodio do grada Hamata u Siriji .
U danima osvajanja pod Isusom Navinovim sinom,
kada je zemlja bila podeljena žrebom,
Danovo pleme je dobilo svoj deo u brdovitom kraju na putu od Jerusalima do Jafe.
Plemenu su se suprotstavili Filistejci,
koji su takođe izvršili invaziju na istu zemlju.
Kada se stanovništvo Filisteje povećalo dolaskom novih doseljenika sa mediteranskih ostrva,
Danovo pleme, kao prethodnica Izraelaca,
moralo je da trpi ne puki otpor, već snažan protivpritisak.
Saga o Samsonu odražava ovu borbu.
Umorni od stalnog suprotstavljanja sve većem prilivu Filistejaca,
Danci su migrirali na sever.
Oni… su došli u Laiš, do naroda koji je bio tih i siguran;
i udariše ih oštricom mača,
i spališe grad ognjem.
I ne beše izbavitelja,
jer beše daleko od Sidona,
i ni sa kim nisu imali posla; a to je bilo u dolini koja leži pored Bet-Rehova.
I sagradiše grad i nastaniše se u njemu.
I nazvaše grad Dan… ali grad se prvo zvao Lais.
Ovde se ponovo srećemo sa severnom tačkom Rehob ili Bet-Rehob.
Takođe nam je rečeno da se nalazio u dolini. Pored nje je bio grad Laiš,
a Danci su ga spalili i onda tamo podigli novi grad,
Dan. Bet-Rehob, ili kuća Rehob, je mesto koje smo sreli
u priči o izviđačima koje je poslao Mojsije
— kao najudaljenija tačka koju su posetili idući na sever.
Mesto je bilo „daleko od Sidona“; da je tamo gde se danas traži
— na izvoru Jordana
— ne bi bilo umesno reći „daleko od Sidona“. nego „iz Tira”.
Ali ako je Sidon (Sidon) imenovan kao najbliži veliki grad.
Tir je morao biti još dalje od Laiš-Dana,
a ovaj drugi grad je morao biti severnije,
u dolini između Libana i Anti-Libana.
Danci su bili u kontaktu sa Sidoncima već u vreme kada su se borili sa Filistejcima
za posedovanje teritorije.
Zbog nedostatka zemlje, poslali su mnoge svoje sinove
kao mornare na feničanske brodove.
U svom novom mestu prebivališta Danci su se srodili sa Feničanima.
U Dan-Laišu
„Danova deca su postavila rezani lik”
Mihe.17 Priča o ovom svetom liku povezana je sa seobom Danaca na sever.
Pre nego što su se preselili,
poslali su nekoliko ljudi da im pronađu „nasledstvo u kome će živeti“.
Ovi ljudi su, po svom poslu, prešli planinsku zemlju Jefrema.
Mihej je bio Jefremit koji je podigao privatnu kapelu na gori Jefremovoj,
gde je postavio
„rezani lik i lijevani kip“ i unajmio jednog levita da tamo služi kao sveštenik.
Ljudi iz Dana su poslali na zadatak da pronađu novo prebivalište za pleme,
čuo proročište od sveštenika.
Pošto su ugledali mesto Lais,
vratili su se svom plemenu koje je živelo
u brdovitom pograničnom području Zare i sa šest stotina ratnika otišli na sever.
Prošavši ponovo Jefremovu goru,
poneli su sa sobom lik i sveštenika, uprkos ogorčenim Mihejevim protestima.
Kada su osvojili Lais
„Danova deca su postavila rezani kip”.
Od tada je u Danu postojalo proročište.
Ime Dan-jaan, koje se nalazi u Svetom pismu,
je očigledno sinonim za Dan: znači „Dan odgovora“,
ili „proročanstva“.
Dan je postao mesto hrama koji je izgradio Jerovoam.
To je bilo sveto mesto mnogo pre nego što je tu sagradio svoj hram,
pošto je priča o proročištu Miheja upadljivo ispričana u Knjizi o sudijama;
prilično je verovatno da je Rehob bio sveto mesto i
pre nego što su Danci izgradili svoj grad na ruševinama Laisa u blizini.
Ne može se reći za sadašnje selo el-Kadi da leži na putu
„kako ljudi dolaze u Hamat“;
da bi se zadovoljio ovaj opis,
Rehob se mora tražiti dalje na severu.
NASLEDNIKI JEROBOAMOVI
Pošto se nalazio u širem delu izraelskog kraljevstva,
Dan je često bio predmet ratova između kraljeva Damaska i Izraela.
Ubrzo nakon Jerovoamove smrti, grad hram je osvojio kralj Damaska.
Izgleda da je u vreme Jehujeve revolucije, tri generacije kasnije,
u devetom veku, Dan još uvek bio u rukama kraljeva.
|iz Damaska;
ali se kaže da Jehu,
koji je razorio Valov hram u Samariji,
nije uništio Danov hram,
niti je ukinuo njegov kult, „Greh Jerovoamov“.
Ovo implicira da se Dan vratio u ruke Izraelaca u Jehujeve dane.
U svakom slučaju,
stanovništvo severnog kraljevstva
– izraelskog – ali i južnog kraljevstva – Judeje –
nastavilo je da ide u Dan na praznike Pashe i tabernakula,
dajući mu prednost od Jerusalima.
Jehu, ljubomoran na Boga Jahvea,
nije učinio ništa da spreči ljude da odu u Dan,
i očigledno ih je čak podsticao na to;
Danov kult je bio Jahveov kult,
iako pod maskom teleta, ili Apisa.
U osmom veku prorok Amos,
jedan od najranijih proroka čiji su govori sačuvani u pisanoj formi,
govorio je o bogosluženju u Danu:
Oni koji se kunu grehom Samarije i govore: Bože tvoj, Dan je živ; i,
Način života u Beer-Saveji; čak i oni će pasti i nikada više ustati.
Neko vreme Amos je prorokovao u Bet-Elu,
drugom svetom mestu Severnog kraljevstva.
U njegovo vreme mesto je imalo kraljevsku kapelu;
a imajući u vidu izjavu da je od dva mesta gde je Jerovoam stavio telad,
ljudi išli na bogosluženje u Dan,
očigledno je kapela u Bet-Elu ostala manji sakrarijum i nije privlačila mnogo vernika.
Osana, drugi prorok koji je živeo u osmom veku, opominje: „Neka Juda ne vređa…
niti idi gore kod Betovena.” 2
On je takođe prorekao da će se „žitelji Samarije plašiti teladi Betovena“,
i da će slava tog mesta otići iz njega.
Općenito se slaže da je Osija, govoreći o Bet-Avenu („Kući grijeha“),
pominjao Bet-El.
Ovo je potkrijepljeno stihom u Knjizi Isusa Navina koji kaže:
„I Isus Navin posla ljude iz Jerihona u Aj, koji je pored Bet-Avena, na istočnoj strani Bet-Ela“
Izgleda da je ime Bet-Aven, ili „Kuća greha“
primenjeno na oba mesta gde je Jerovoam gradio hramove za obožavanje teleta.
Moguće je da je, u drugom svom stihu,
Osija imao na umu Danov hram; rekao je:
„I uzvišice Avena, greh Izrailjev, biće uništeni…“
„Greh Izraela“ je uobičajeni izraz za Danov kult; a „visoke“,
prema citiranoj priči o Jerovoamu koji je stavljao telad u Dan i Bet-El,
podignuta su u Danu.
Na početku Amosove knjige pojavljuje se sledeća rečenica:
„Polomiću i prečku Damaska, i odsečiću stanovnike iz ravnice Aven (me’bik’at Aven)…
i narod Sirije će otići u ropstvo u Kir…“
Kasnije ću se vratiti ovom odlomku i prihvaćenom tumačenju „ravnice Aven“.
Tokom ratova u osmom veku,
grad hram Dan možda je učestvovao u borbi Severnog kraljevstva za svoje postojanje,
ugnjetavajući ga prvo Sirija,
a zatim Asirija. Dan je možda bio opkoljen,
i možda je promenio vlasnika tokom ovih ratova,
ali ništa se ne zna o njegovom uništenju.
U drugoj polovini osmog veka stanovništvo Severnog kraljevstva
je deportovao Sargon II u udaljene zemlje,
odakle se nije vratio.
Više od jednog veka kasnije, Jeremija se osvrnuo na Danovo proročište:
„Jer glas javlja iz Dana“,
što pokazuje da je Danovo proročište još uvek postojalo
posle kraja Severnog kraljevstva.
Proročište poštovano od davnina,
veličanstveni hram u kome se obožavao lik teleta,
mesto gde su se okupljala plemena Izrailja u dane praznika,
a dolazio je i narod Judeje – to je bio kult. Na putu za Hamat,
na severnoj granici Severnog kraljevstva, bliže Sidonu (Sidonu) nego Tiru,
i strateški izloženom Damasku — ovo je bilo mesto.
Da li ruševine ne bi pomogle u identifikaciji lokacije?
BAALBEK
U dolini koja rađa dve reke Sirije
— Oront koji teče na sever,
i Litani koji teče na jug i zapad,
između planina Libana i Anti-Libana,
gde su putevi iz Palestine na jugu,
Damaska u na istoku,
a morska obala na zapadu sastaju se i odatle idu do Hamata u Gornjoj Siriji
— leže ruševine Baalbeka.
Kada uporedimo ruševine Baalbeka sa ruševinama mnogih drevnih gradova
koje smo posetili u Italiji,
Grčkoj, Egiptu i drugim delovima Azije (i Afrike),
ne možemo a da ne pomislimo da su to ostaci
najhrabrijeg plana koji smo ikada videli pokušao u arhitekturi.
Nije li onda čudno da starost i izvođač radova,
u kojima su čvrstoća i trajanje tako izvanredno konsultovani,
budu stvar takve opskurnosti…?
Od vremena kada je ovo prvi put napisano, pedesetih godina osamnaestog veka,
pa do danas,
ništa nije dodato da bi se otklonila nejasnoća
koja obavija nastanak ovog grada hrama.
Iskopavanja koja su tamo sprovedena
nisu donela rešenje za problem njegovog porekla ili prirode njegovog kulta.
Raniji natpisi nisu pronađeni.
Gomile putnika koji dan provode lutajući među ruševinama
veličanstvene akropole odlaze
a da nisu čuli kakva je bila uloga tog mesta u davna vremena,
kada je sagrađeno,
ili ko je bio graditelj. Piramide,
hramove u Kamaku i Luksoru,
orum i Circus Makimus u Rimu podigli su graditelji čiji je identitet opšte poznat.
Čudesno mesto u dolini na raskrsnici puteva
koji vode do Hamata delo je anonimnih autora iz nepoznatih doba.
Kao da su neki misteriozni ljudi doneli moćne blokove
i postavili ih pred noge i pred snegom prekriven Liban,
i otišli neprimećeni.
Stanovnici tog mesta zapravo veruju da su veliko kamenje doneli i sastavili Đenoun,
misteriozna stvorenja,
posrednici između anđela i demona.
SOLOMONOV BALBEK
Lokalna tradicija, koja se može pratiti do ranog srednjeg veka,
ukazuje na određeni period u prošlosti kada je izgrađen Baalbek:
Solomonovo vreme.
Ildrisi, arapski putnik i geograf (1099-1154), napisao je:
„Veliki (grad-hram) zadivljujućeg izgleda sagrađen je u vreme Solomona.
Gazvini († 1823. ili 4.) je objasnio nastanak zdanja i naziv mesta povezujući ga sa Balkisom,
legendarnom kraljicom juga, i sa Solomonom.
Putnik Benjamin iz Tudele pisao je 1160. godine o svojoj poseti Baalbeku:
„Ovo je grad koji se u Svetom pismu pominje kao Baalat u blizini Libana,
koji je Solomon sagradio za faraonovu kćer.
Mesto je izgrađeno od kamenja ogromne veličine.”
Robert Vud, koji je boravio u Baalbeku 1750-ih
i koji je objavio neprevaziđenu monografiju o njegovim ruševinama,
napisao je: „Stanovnici ove zemlje,
Muhomeđani, Jevreji i hrišćani,
svi sa sigurnošću veruju da je Solomon izgradio i Palmiru i Balbek.
Drugi putnik koji je posetio Siriju osamdesetih godina osamnaestog veka zabeležio je:
Stanovnici Baalbeka tvrde da je ovo zdanje sagradio Džeun,
ili džini u službi kralja Solomona.
ON – AVEN
Opšte je prihvaćeno poistovećivanje Bikat Avena,
o kome se govori u Amosu 1:5,
sa ravnicom Koele-Sirija.41
Već citirani tekst glasi: „Polomiću i prečku Damaska,
i odsečiću stanovnika od ravnica Aven . . .”
Septuaginta, grčki prevod Biblije od Sedamdesetorice,
prikazuje gornji tekst kao „dolina On“,
napisanu isto kao On (ili Heliopolis) u Egiptu.
Hebrejski pravopisi Aven i On ne razlikuju se po suglasnicima;
a vokale su u tekstove ubacili masoreti u poznom periodu.
On je hebrejsko ime Heliopolisa u Egiptu,
koje se izgovara i kao Aven,
kao u Jezekilju 30:17;
Bikat Aven je ime ravnice Baalbek u Amosu.
Tradicija takođe kaže da je kult Baalbeka tamo donet iz Heliopolisa u Egiptu.
Osija je, međutim, imenom Aven (Beth-Aven) nazvao gradove Betel i Dan;
i tamo je govorio o „visokama“,
a u slučaju kada je govorio o „grehu Izrailja“
je očigledno mislio Dan.
Amos, koji u osmom poglavlju govori protiv obožavalaca u Danu,
u prvom poglavlju govori protiv ravnice Aven
— i stoga, upoređujući Osiju i Amosa,
pitamo se da li Amos 1:5 govori o Valbeku ili o Danu.
Izraz Bikat Aven, ili dolina (ravnica) Avena u Amosu,
naterao je egzegete i komentatore da to mesto upućuju na Kole-Siriju,
|i to zato što je Bika specifično ime za Kole-sirijsku ravnicu
— koja se i danas koristi .
Samo ime Baalbek se generalno objašnjava kao Baal od Bi’ka ili Beka – doline.
Baalbek se nalazi u dolini između Libana i Hermona.
Za Dan se takođe kaže da se nalazio u dolini: ”…
I beše u dolini koja leži pored Bet-Rehova.
“I sagradiše grad
i nastaniše se u njemu.”
BAALAT, BAAL GAD, BAAL ZAFON, BAAL MELEH
Da li je Baalbek biblijski Baalat, kako je mislio Benjamin iz Tudele?
O Valatu se kaže: „I Solomon je izgradio . . . Baalat i Tadmor u pustinji.”
Tadmor je Palmira, daleko severoistočno od Baalbeka.
Za Baalat se kaže da je pripadao Danovom plemenu.
Ili, da li je Baalbek biblijski Baal Gad?
raspravljalo je nekoliko naučnika.
Rečeno je: „Baal Gad u dolini Libana ispod planine Hermon.
U dolini Libana ispod planine Hermon leži Baalbek.
Ako je ova identifikacija tačna,
onda je Baalbek bio unutar izraelskog kraljevstva.
Međutim, protiv ove pretpostavke Baal Gada u dolini Libana,
tvrdilo se da izraelsko kraljevstvo nikada nije obuhvatilo oblast Koele-Sirije,
ili dolinu između Libana i Hermona (Anti-Liban).
Neki pisci bi smatrali Baalat i Baal Gad kao dva imena jednog mesta i locirali bi ga u Baalbeku.
Ako je Solomon gradio u Palmiri u pustinji između Sirije i Mesopotamije,
region Koele-Sirija između Libana i Hermona
sigurno bi mogao biti u području njegove građevinske aktivnosti,
tvrdili su ovi naučnici. Ali smestivši Baal Gada u Kole-Siriju,
gde bi postavili Dan, najseverniju tačku Kraljevine Izraela?
Zadržati Dan u Galileji i postaviti Bal Gad,
izraelski grad, sto pedeset kilometara dalje na sever,
neće se suprotstaviti neospornoj činjenici da je Dan bio najseverniji grad u Izraelu.
Neki naučnici, tražeći Balbeka u Svetom pismu,
identifikovali su ga sa Baal-Hamonom,
o kome se govori u Pesmi nad pesmama.
I opet, Baal Hamon bi trebalo da bude drugo ime za Baalata i Baal Gada.
Kao Baalbek je predložen i Baal Zafon,
ili Zevs Kasije.
S tim u vezi može se reći da je, prema Talmudu,
Gad bio naziv planete Jupiter;
a Zevs Kasije označava Jupitera Libana;
a Hamon je trebalo da bude sirijski oblik imena Amon
koji je, prema grčkim autorima,
bio Zevs-Jupiter.
Sve ovo zajedno, ako je tačno, ukazuje na kult Jupitera u Baalbeku,
čemu ćemo se vratiti u jednom od sledećih odeljaka.
Pored Baal Gada, Baal Zafona ili Zevsa Kasija,
Baal Hamona i Baalata,
još jedno ime je identifikovano kao Baalbek:
Baalmelech,
ili „kraljevski Baal.
Već u prošlom veku primećeno je da Akropolj Baalbek i hramovi na njemu izgrađeni datiraju iz različitih epoha.
Masivni supstrat
— velika baza akropole
— izgleda da je ranijeg datuma;
tri hrama na podlozi,
kasnijeg datuma.
Čak je verovatno da zid akropolja nije nastao u jednoj epohi.
Među kamenom od kojeg je sagrađena nalaze se tri neobične veličine
— dugačka skoro dvadeset metara.
Svaki od njih teži oko hiljadu tona.
Ovi ogromni monoliti su uvučeni u zid.
ostavlja se pitanje da li oni nisu ostaci prvobitne kiklopske strukture
— one koja je nosila ime Rehob,
ili Bet-Rehob,
i koja je služila kao orijentir za izviđače
koje je Mojsije poslao u njihovo istraživanje Hanana,
kao i za emisare Danovo pleme u potrazi
za teritorijom na severu.
Kao Stounhendž u Velikoj Britaniji
ili Tiahuanaco u Andima,
možda je nastao u ranom vremenu
– ne nužno neolitu,
pošto se čini da je ovo kamenje
podvrgnuto tesanju metalnim alatima.
U kamenolomu udaljenom milju nalazi se još jedan kamen slične veličine,
isečen iz stene sa svih strana osim jedne;
izgleda da je ovaj kamen savršenijeg reza vađen u kasnije vreme,
verovatno u Jerovoamovo vreme,
ili čak kasnije; ali,
verovatno iz mehaničkih razloga,
posao nije završen i kamen nije uklonjen,
a oponašanje ranih graditelja nije završeno.
In another place I intend to return to the problem of
the Trilithon of Baalbek,
when treating cyclopean buildings
and the mechanical means of quarrying
and transporting these monoliths.
RELJEVLJENI KVADROVI
Pored uklesanog trilitona,
pažnju posetioca Balbeka koji razgleda zid akropole
privlači kamenje udubljenog oblika sa uvučenim obodom
na sve četiri strane lica kamena.
|O. von Richter 1822. 60 i S.
Volcott 1843. 61
skrenuli su pažnju na činjenicu
da kvaderi zida hramskog područja akropolja Baalbek
imaju isti oblik kao i kvaderi Solomonovog hrama,
naime, od preživeli zapadni (spoljni) zid,
ili Zid plača.
Rimske arhitekte, pisao je Volkot,
nikada nisu gradili temelje ili zidove od takvog kamena;
a izrailjskog perioda posebno je Solomonovo doba koje pokazuje ovu vrstu oblikovanja kamena (klesanje).
Fotografija spoljnog zida oblasti Baalbekovog hrama ilustruje
da je ista umetnost klesanja korišćena u pripremi kamena za njegovu izgradnju.
Bez obzira na vreme izgradnje drugih delova Baalbekovog kompleksa
– neolita, izraelskih, sirijskih, grčkih ili rimskih
– ovaj osnovni deo kompleksa mora da je nastao u istom veku
kao i preživeli (zapadni) zid oblasti Solomonovog hrama.
PROROČIŠTE BAALBEKA
Baalbek ili, kako su ga Rimljani zvali,
Heliopolis, bio je poštovan u rimskom svetu
kao mesto starog kulta antičkog proročišta,
i uspešno je parirao drugim poštovanim hramovima Rimskog carstva.
Poznato je da je car Trajan,
pre nego što je krenuo u rat protiv Parta 115. godine,
pisao sveštenicima Baalbeka i ispitivao njegovo proročište.
Proročište je ostalo na visokom poštovanju
barem do četvrtog veka današnje ere, kada je Makrobije u svojim Saturnalijama pisao o Baalbeku:
„Ovaj hram je takođe poznat po svojim proročanstvima.
Da li je to bilo drevno Mihejevo proročište?
Po Jeremijinim rečima,
neposredno pre vavilonskog izgnanstva 586. godine u kome je govorio o
„glasu… iz Dana“,
imali smo poslednju biblijsku referencu na Mihejevo proročište.
U Jeremijino vreme proročište je moralo biti staro sedam ili osam stotina godina. Da li je opstala do Trajanovih dana pa i kasnije,
do Makrobijevih dana?
U Traktatu Pesahim vavilonskog Talmuda zapisana je sledeća rečenica:
„Mihejin lik stoji u Bečiju.
Beči je poznato kao hebrejsko ime za Baalbeka u vreme Talmuda.
Kao što smo videli,
u Knjizi Izlaska se priča da su Danci,
migrirajući na sever,
poveli sa sobom Miheja i njegovog idola,
i da su ga postavili u Dan na severu.
Talmud je nastao između drugog i petog veka današnje ere.
Ovaj odlomak u Traktatu Pesahim je snažan argumenta
tezu ovog eseja,
naime da je Baalbek drevni Dan.
References
I Kings 11:27, 28.
I Kings 12:26, 27.
I Kings 12:28, 29.
I Kings 12:32. 33.
I Kings 12:28.
I Kings 12:30.
I Kings 12:31.
II Kings 23: 15.
Judges 20:1; I Samuel 3:20.
See Israel Exploration Journal, Vol. 16 (1966), pp. 144-145; ibid., vol. 19 (1969), pp. 121-123. [In 1980, an arched city gate was reportedly uncovered at this site. – LER]
Anriquities V.3.i.
Similarly, the passage in the Book of Enoch (13:7), which refers to Dan to the “south of the western side of Hermon” must not be treated as an historical location.
Numbers 13:21.
Numbers 34:3,7-8.
Judges 18:27-29.
Judges5:17.
Judges 18:30.
Judges 18:1.
Judges 17:4, 7-13.
Judges 18:30.
Samuel 24:6.
Kings 15:20.
Amos 8: 14.
I Kings 12:30.
Hosea 4:15.
Hosea 10:5.
Joshua 7:2; cf. Joshua 18:11-12: “and the lot . . . of Benjamin . . . and their border . . . at the wilderness of Beth-Aven.” Cf. also I Samuel 13:5 and 14:23.
Hosea 10:18.
I Kings 12:28-30.
Amos 1:5.
Jeremiah 4:15.
Robert Wood, The Ruins of Palmyra and Baalbek (Royal Geographical Society, London, 1827), Vol. Ill, p. 58; first published as The Ruinen of Baalbec (1757).
“Wir wissen aussert wenig von dem Schicksal Baalbeks in Altertum”, O. Puchstein, Führer durch die Ruinen von Baalbek (Berlin, 1905), pp. 3-4.
“Es war leider bei den an glanzenden Erfolgen so reichen Ausgrabungen eine Enttauschung, dass sie uber das Wesen des Gottes und die Geschichte seiner Verehrung nichts gelehrt hat.” H. Winnefeld, Baalbek, Ergebnisse der Ausgrabungen und Untersuchungen von 1895-1905, ed. by Th. Wiegand, Vol. II (Berlin, 1923), p. 110.
C. F. Volney, Voyage en Syrie et en Egypte, pendent les années 1783-1785 (Paris, 1787), p. 224.
Idrisi in P. Jaubert, Geographie d’Edrisi (Paris, 1836-1840), I, p. 353; quoted by C. Ritter, Die Erdkunde, Vol. XVII (Berlin, 1854), p. 224.
Al-Qazwini Zakariya ibn Muhammad, Kosmographie, H. F. Wüstenfeld ed. (Berlin, 1848-49), II, p. 104.
A. Asher tr. and ed.. The Itinerary of Benjamin of Tudela (N.Y. 1840-41).
R.Wood, TheRuins of Palmyran Baalbek (London, 1827),p.58.
C. F. Volney, op. cit., p. 224.
E. Robinson, Biblical Researches in Palestine and the Adjacent Regions (London, 1874), Vol. Ill, pp. 519-520.
Lucian, De Dea Syria, par. 5; Macrobius, Saturnalia I. 23: Assyrii quoque Solem sub nomine Jovis, quem Dia Heliopoliten cognominant, maximis ceremoniis in civitate, que Heliopolis nuncupatur. Ejus dei simulacrum sumtum est de oppido Aegypti, quod et ipsum Heliopolis apellatur, regnante apud Aegyptios Senemure; perlatum est primum in eam per Opiam, legatum Deleboris, regis Assyriorum, sacerdotesque Aegyptios, quorum princeps fuit Partemetis, diuque habitum apud Assyrios, postea Heliopolim commigravit.
Hosea 10:5.
Hosea 10:8.
Judges 18:28.
I Kings 9:17-18.
Joshua 19:44.
Michaelis, Supplementa ad lexica hebraica (Gottingen, 1784-1792), pp. 197-201; Ritter, Die Erdkunde, Vol. XVII, pp. 229-230; E. F. C. Rosenmüller, The Biblical Geography of Asia Minor, Phoenicia and Arabia, tr.by N. Morren (Edinburgh, 1841), 1. ii., pp. 280-281; W. H. Thomson, “Baalbek” in Encyclopaedia Britannica (14th ed.), Vol. II, p. 835.
Joshua ll:17;cf. St. Jerome, Onomastica, article “Baalgad”.
E. Meyer, Geschichte des Alterthums, Vol. I (first ed., Berlin, 1884), p. 364, note; Robinson, Biblical Researches, III, p. 410, n. 2.
Cf. Robinson, Biblical Researches, III, p. 519; Ritter, Die Erdkunde Vol. XVII, pp. 229-230.
Song of Songs 8:11.
G. H. von Schubert, Reise in das Morgenland in den Jahren 1836 und 1837 (Erlangen, 1838, 1839); Wilson, Lands of the Bible, Vol. II, p. 384.
O. Eissfeldt, Tempel und Kulte syrischer Stadte in hellenistischromischer Zeit (Leipzig, 1941), p. 58.
F. H. W. Gesenius, Thesaurus philologicus linguae hebraeae et chaldeae Veteris Testamenti (Leipzig, 1829), p. 264.
Michaelis, Supplementa ad lexica hebraica, p. 201; Rosenmüller, Biblical Geography, I. ii, p. 281, Wilson, Lands of the Bible, II, p. 384.
Herodotus, Histories II. 42; Diodorus Siculus 1.13.2.
G. Hoffman, “Aramäische Inschliften.’’Zeitschrift für Assyriologie, XI (1896), p. 246.
See the recent discussion by Jean-Pierre Adam, “À propos du trilithon de Baalbek, Le transport et la mise à l’oeuvre des mégalithes,” Syria LIV (1977), pp. 31-63.
O. von Richter, Wallfahrt, p. 88; quoted by Ritter, Die Erdkunde, XVII, p. 231.
S. Wolcott, “Notices of Jerusalem; and Excursion to Hebron and Sebeh or Masada; and Journey from Jerusalem northwards to Beirut, etc.” in Bibliotheca Sacra (1843), p. 82; quoted by Ritter, Die Erdkunde, XVII, p. 232.
See von Schubert, Reise in das Morgenland, op. cit.. Vol. III, p. 325.
Chronographia in Corpus Scriptorum Historiae Byzantinae 11, p. 280.
Robinson, Biblical Researches, III, p. 509.
Robinson suggested that “Antonine rebuilt the great temple of the Sun: and erected the lesser temple to Jupiter Baal” (Biblical Researches, III, p. 520, n.6).
O. Puchstein in Th.Wiegand ed. Palmyra (Berlin, 1932).
B. Schulz in Wiegand ed., Palmyra
H. Winnefeld, B. Schulz, Baalbek (Berlin, Leipzig, 1921, 1923).
L. Ginzberg, Legends of the Jews (Philadelphia, 1928), VI, p. 375.
Winnefeld in Wiegand,Baalbek, op. cit., Vol. II (1923), p. 110:
Rene Dussaud, “Jupiter heliopolitain,” Syria 1 (1920), pp. 3-15; Nina Jidejian, Baalbek Heliopolis “City of the Sun” (Beirut, 1975), ill. no. 135-140.
Sat. i. 23. 12.
Jeremiah 4:15.
Pesahim 117a; see Ginzberg, Legends of the Sews, VI, p. 375.
The readers of this passage probably understood it in the sense that Micah’s oracular image, after being removed from the temple of Dan, was placed in Baalbek. Baalbek being Dan, such an interpretation is superfluous.
kraj 1. dela r3arch
